Danas je 27. avgust, znate da za nekoliko dana krećete u školu i vreme je da posetite svoju baku, jer kasnije nećete imati vremena. Meteorolozi su najavili kišu i vremenske nepogode, pa ćete pri izlasku iz stana obući svoju novu kabanicu i krenuti put bakine kuće. Jako ste srećni što joj idete u posetu i jedva čekate da stignete i zagrlite osobu koja pravi najbolje kiflice u gradu (možda je baš to razlog zašto odlazite kod nje).

„ Bako, stigla sam“ – ulazite u dnevnu sobu i tu ne zatičete svoju dragu baku, već njenu lutku od pre 70 godina. Prolazi vas jeza jer vas gleda predmet koji je tako jeziv. Pokušaću da vam opišem jednu takvu lutku iako ste je već viđali u horor filmovima. Ima ih mnogo i mogu biti plastične, gumene ili čak od porcelana. Kosa im je uglavnom zamršena, plave ili riđe boje i poznaju se lokne koje su fabrički davno napravljene. Čelo joj se sija toliko da se možete ogledati u njemu, kao da ste vi predmet njenog razmišljanja (jaka jeza me podilazi dok pišem ovo i svakog trenutka se okrećem da vidim da li je lutka iza mene). Obrazi su joj puni i crveni, kao da ima nešto u ustima. Ruke su joj raširene, samo što ne skoči da vas zagrli i u tom milom zagrljaju odgrize uvo. Telo joj se ne vidi od pletene haljine koju ima na sebi i koja je puna nekih skorelih fleka neke crvenkaste nijanse. Možda se ispod te haljine kriju neki davni ožiljci, možda je baš sada spremna da ubije vašu baku.. ili vas.

Gledate vi nju, gleda ona vas. Iz njenih blistavih plavih očiju i usana raširenih u veliki osmeh vidite neku mržnju i zlobu. Kao da vam govori: „ Ti si sledeća.“ Plašite se da joj priđete, ali ste ipak radoznali. Čujete neko šuštanje koje dolazi baš od nje. Lutka se pomera gledajući vas sve vreme. Počinjete da vrištite i pokušavate da izađete iz stana. Vrata su zaključana. Čujete pesmu koju lutka peva i osećate se kao da ćete svakog trenutka pasti u nesvest. Vrištite i trčite od sobe do sobe. Sva vrata su zaključana. Na raspolaganju su vam samo hodnik i dnevna soba u koju ne biste želeli da se vratite. Pesma lutke je sve glasnija, kao da vam se ona približava. Tada ste najglasnije vrisnuli, stavili ruke na uši i jako zažmurili.

„ Šta je bilo draga“? – baka stoji ispred vas zaprepašćena vriskom koji je čula. Gledate je bledo i kao kroz maglu, dok je uvodite u dnevnu sobu da joj dokažete šta se desilo. „ Baš si se bespotrebno uzrujala. Lutka je samo pala sa kreveta i pritisnulo se dugme na njenim leđima za puštanje pesme.“ Baka je uzela lutku i vratila je na svoje mesto.“ Eto tako.“ Neverovatno, ali lutka je sada imala neki blažesni osmeh, kao mala beba. „ Bako, što su sva vrata zaključana“? „ Pa znaš da imam problema sa leđima, a ovde duva promaja po ceo dan. Sedi ti tu, a ja idem da ti spakujem kiflice za roditelje.“ Ostala sam nepomično da sedim kraj lutke i na ruci osetila nečije dodire.

Nisam smela ni da pogledam i samo sam jako zatvorila oči. „ Evo izvoli, pozdravi mamu i tatu i kaži im da i oni ponekad mogu da svrate do mene.“ „ Hoću, ne brini, a i ti možeš da dođeš kod nas samo, nemoj da nosiš ovu lutku molim te.“ Krenula sam ka vratima, ali sam shvatila da sam zaboravila svoju kabanicu u dnevnoj sobi. Stajala je tik uz lutku. Pružila sam ruku da je uzmem, a ona je u tom trenutku ispustila takav osmeh da mi se krv u celom telu sledila. Oči su joj se promenile. Prvo su bile plave, a sada su crvene. Brzo sam se okrenula i izašla iz sobe. „ Vratićeš se ti“- čula sam glas koji mi je i sada, dok sam sedela u autobusu odzvanjao u glavi.

Već nekoliko noći ne mogu da spavam, stalno se okrećem da vidim da li je ona tu, iza mene. A vi? Da li smete da se okrenete? Ja vam ne bih preporučila.

Napisala: Branka Stojanović

Photo by Fancycrave on Unsplash