Živim na četvrtom spratu, u dvosobnom , prostranom stanu sa pogledom na park u kojem svakog dana neki pas lutalica ugrize nedužno dete koje se samo igralo loptom, što sam uostalom i ja doživela. To je bilo pre nekoliko godina; bila sam dovoljno odrasla i svesna situacije i nisam počela da bežim od psa koji je jurio prema meni. Možda je trebalo. Ali u svakom slučaju bi me stigao i ugrizao. Koleno mi je bilo obliveno krvlju, a ja ni suzu nisam pustila. Posle tog događaja, svi su očekivali da će se u meni pojaviti određena doza mržnje prema svim psima, i lutalicama i rasnim psima. Međutim, to se nije desilo. Oduvek sam volela pse, a posle ovog događaja sam ih još više zavolela. Možda zvuči ludo, ali tako je. Ako već imate strah od pasa ili bilo čega drugog, što bi rekli bihevioristi, suočite se sa svojim strahovima sami, ili u prisustvo osobe uz koju se osaćeta prijatno i sigurno.

Kada mi se ta nezgoda dogodila, već sam imala maltezera. Zove se Hani i sada ima šest godina. Oduvek je neprijateljski nastrojena prema meni, dok moju mamu obožava. Ali i uz svu tu mržnju koju iskazuje prema meni svakog dana tako što me grize i reži na mene, ja nju volim najviše na svetu. Jednostavno sam se vezala za nju. Imamo i lepih zajedničkih trenutaka: kad joj dam keksić, pa je tih par minuta dobra prema meni. Uzeli smo je sa tri meseca. Sećam se svakog njenog koraka, kada su joj ispadali zubići i kada je izgrizla jastuk za pse koji je koštao toliko da vam se zavrti u glavi.

Šta je promenilo njeno ponašanje prema meni? Dolazak drugog psa. Zove se Crni, labrador je i ima sedam godina. Njegov život bio je jako tužan. Bio je jako mali kada ga je vlasnik izbacio iz stana, ostavivši ga na železničkoj stanici, da cvili i moli da se on vrati po njega. Odrastao je oko moje zgrade i svakim danom nam se (mojoj mami i meni) sve više uvlačio pod kožu. Na -20°C sam mu nosila toplu supicu u šest sati ujutru, svakog dana pre škole, dok sam mu na +35°C pet puta dnevno sipala vodu. Ne znam, zašto, ali ljudi iz nekog razloga psima samo bacaju ostatke svog obroka, a za vodu, koja im je potrebnija, nikad se ne sete. Kad god bi bio neki koncert, vatromet ili bi neko bacio petardu, tresao se kao da će mu srce stati. Godinu dana je takav mučan život vodio oko naše zgrade, dok se jednog dana nije dogodila strašna nesreća. Naime, on, kao i svaki drugi pas lutalica, voleo je da trči za kolima. I u sustizanju jednih kola od pozadi su ga udarila druga kola. Ležao je na ulici kao mrtav pas. Neki ljudi su zvali komunalno preduzeće da bi ga sklonili sa ulice misleći da je zaista mrtav, ali se on već sklonio sa ulice, došao do naših ulaznih vrata i tiho cvileo. Odmah smo ga odveli kod najboljeg veterinara koji nije iz našeg grada i sve njegove operacije sami finansirali. Niko od onih ljudi koji su ga samo ovlaš mazili u prolasku nisu ni pitali kako je. Imao je potpuno nagnječenje desne prednje noge, probleme sa vratom i rebrima. Dugo se oporavljao u našoj garaži ( oko tri meseca) i kada se potpuno oporavio bez ikakvog razmišljanja smo ga istog časa uveli u naš stan. Sve to bilo mu je jako čudno, ali nam je odmah pokazao da želi da ostane tako što se popeo na krevet koji je i dan danas samo njegov. Naravno, pre dolaska kući smo ga okupali, čipovali i vakcinisali ( zdravlje i bezbednost na prvom mestu).

Kako je on meni pomogao? Otkad živi sa nama, svakodnevno mi pokazuje preveliku količinu ljubavi tako što se igra i mazi sa mnom. Pored njega, gledajući ga svakodnevno, Hani je polako počela da me poštuje i na neki način voli. Evo, već je godinu dana prošlo kako me nije ujela. Shvatila sam da je psima, i generalno svim životinjama lakše kad su u nekoj grupici ili paru. Na primer, otkad su zajedno Hani više uopšte ne plače kad mi nismo u stanu. Imaju dobru komunikaciju i nisu štetni jadan po drugo. Malo je teže oko usisavanja, jer se generalno svi veliki psi dosta linjaju, pa je svakodnevno usisavanje neophodno, ali ništa nam nije teško dokle god godi našem zdravlju. Takođe im je teško da shvate da oboje imaju zasebne činijice za hranu i vodu, pa Crni jede iz njene činije, a Hani pije vodu kod njega. Najgora stvar je kad se udruže pa u duetu laju na komšije. Živ me sram obuzme svaki put kad ih neko kritikuje. Takođe je problem šetnja. Hani se šeta jednom dnevno, a Crnog izvidimo tri puta, jer je ipak on veliki pas i ne bi mi uopšte bilo prijatno da vidim baricu na maminom tepihu. Što se tiče njihovog kretanja, Hani sme da ulazi u moju sobu, a Crni ne i ako imate psa koji se linja mislim da nije pametno da ga puštate u dečiju sobu. Kada je reč o kupanju, Hani se kupa jednom u tri meseca, a Crni dva puta godišnje.

Mislim da, ako ste se već odlučili na taj korak da u stanu sa decom čuvate dva psa, treba dobro da se imformišete o njihovoj nezi i odnosu te rase prema deci, jer nije isto čuvati čivavu i dogu sa malim detetom. Takođe treba biti spreman na odvajanje budžeta za njihovu hranu i, ako ne želite da ih održavate sami, za frizerske salone. Moja mama i ja se ni jednog trenutka nismo pokajale što živimo sa dva psa. Oni su kao članovi porodice. Ne prave nikakvu štetu, a upotpunjuju svaki vaš dan. Zato, ako ste spremni da usrećite jednog malog psića nemojte dugo razmišljati i slušati druge ljude koji vas od toga uporno odgovaraju, jer oni verovatno nikada nisu osetili tu radost življenja u društvu psa. Treba da budete hrabri, da se suočite i sa problemima i obavezama koje će vam život sa psom priređivati, i ako ste spremni na to, odmah usrećite jednog malog psića. Verujte mi, nećete se pokajati, a život će vam biti mnogo lepši i produktivniji.