Mudri ljudi su rekli: „Nivo iskrenosti određuje nivo odnosa.“ Koliko si iskren prema nekome u toj meri ti je taj neko blizak, zar ne?
Upravo bi ljubav trebalo da je takvo polje. Polje na kom možemo reći iskreno sve, a da to ne bude iskorišćeno protiv nas; gde možemo učiniti sve, a da se pri tom ne postidimo; gde možemo biti iskreni i istiniti jer iskrenost i istina oslobađaju! I naravno, to važi za sve ljubavi, i prijateljsku i porodičnu i partnersku. Kad je nešto istina u jednom, onda je istina u svemu, jer istina je uvek ista. Valjda se zbog toga tako i zove.
A ono, ljubav je upravo oštra stenovita planina sa mnogo zamki racionalnog promišljanja, proračunavanja, testiranja i nadmudrivanja. I čini mi se, svi ti napori su otuda što hrabrosti nema. Hrabrosti da se kaže kako jeste i da se izdrži cena iskrenosti. Ako si slab, kažeš da jesi; ako ne znaš, priznaš i pitaš kako treba; ako si pogrešio, pitaš za oproštaj. Tako bi trebalo da bude.
O ljubavi se priča od kako je sveta i veka. I, složićete se, duboko nas dotiču samo one knjige, one pesme, oni filmovi i samo one priče koje su pre svega iskrene. I tada sama priča nije toliko važna koliko iskrenost kojom je doživljena i ispričana.
U ime ljubavi koja svojim prisustvom svaku slabost pretvara u snagu, slede redovi jednog iskrenog, a time i hrabrog pisma:
“Dragi moj,
Pišem ti kako bi progledao i snove moje oživeo. Osluškuj i čitaj pažljivo reči iskrene moje.
Volim kad sam umorna, i kad me umor svlada, kad se u meni svaki otpor slomi, kad snage nemam ni da kažem one glupe reči poput: „Ne!“ i „Neću!“. Volim da ćutim poražena blagom nemoći koja me opravdava pred sobom i pred tobom. Volim stvari koje me opravdavaju, da ne moram da govorim i objašnjavam ono što volim i što želim. Pa ipak, pre bih muke trpela nego što bih o tome progovorila.
Volim kad imaš hrabrosti za oboje. Volim kad si smeo. Kad smeš ono što sama ne smem, i kad me ne pitaš, a i ako sama što govorim, da me ne slušaš i da mi ne veruješ, jer protiv sebe lažem… već čini sve po redu i ne obaziri se na ono što ću ti reći.
Ne oklevaj predugo, jer neću izdržati pa ću učiniti što i obrukati se, a to ti ne bih oprostila, i ne bih ti nikad zaboravila. Hoću da se osećam lepo i kad sam odvažna, a mnogo volim kad sam hrabra.
Mnogo pričam, a tako sam umorna i pospana. Zar ne kucaš na vrata moja? Kakav je ovo svet? Svi traže sreću, a niko ne kuca i ja nemam kome reći da uđe i da nije zaključano.Gotovo je. Zaspaću. Opet, i po ko zna koji put, neljubljena.”