Svakodnevno kruže razne vesti, a među njima je mnogo tragedija i veliki broj neobjašnjenih i nelogičnih dešavanja. Sve više mi se čini da je virtuelni prostor kolaž samo dve strane: one gde je sve crno, tmurno i obezličeno i one gde je sve toliko savršeno iako uopšte nije.

Nakon toliko pokušaja da proniknem u bolje shvatanje društvenih mreža, došla sam do zaključka da jedino za šta treba da služe jesu marketing i promocija – Instagram i Facebook u službi onlajn prostora, čiji je cilj da nam omogući da brže stignemo do potencijalnih klijenata, kupaca, poslodavaca… I ništa drugo.

Toliko dragocenog vremena od životnog značaja gubimo skrolovanjem po savršenstvu tuđih života, da i ne shvatamo koliko lažna slika utiče na našu mentalnu percepciju “realnosti“.
Jer sutradan – dogode se tragedije, saznamo da je popularna i nasmejana osoba sa Instagrama, savršenog tena i savršeno iskrenog osmeha odlučila da digne ruku na sebe… da izvrši samoubistvo…

I onda ostajemo u neverici. Mučimo se da razumemo, da shvatimo zašto bi neko to uradio kada ima toliko ispunjen i taaako savršen život bez mane. I tek onda, možda, stignemo do momenta da se zapitamo koliko je taj život uopšte bio savršen i koliko je ta osoba zaista bila srećna. Da li bi se nakon kreiranja i postavljanja selfija, bespomoćna i usamljena, sakrila ispod jorgana i razmišljala o tome kako bi svima bilo lakše bez nje?

Šta se to nalazilo iza savršenog osmeha što ju je navelo da prelomi i odrekne se… same sebe?
U većini slučajeva, žrtve samoubistva odu, otisnu se u neki svet u kome su verovale da će konačno pronaći mir, a nas… nas ostave sa nerešenim pitanjima bez odgovora.

A onda, odjednom, počnemo da se prisećamo detalja koji su naizgled bili nevažni. Dana kada se ta osoba smejala iako joj se u očima videlo da je venula iznutra. Dana kada je izašla iz kuće i suočila se sa okrutnim komentarima zbog svoje jedinstvenosti. Dana kada je prolazila kroz depresiju i ćutala misleći da će se sama najbolje izboriti sa svojim demonima. Ali svi ti detalji nama uvek promaknu, čak i kad je u pitanju nama bliska osoba…

Okupirani sopstvenim problemima, životima, razmišljanjima, nedoumicama, građenju imidža na Instagramu, zaboravimo da zastanemo, da poručimo drugima: „Hej, volim te, značiš mi, kako si, da li si dobro u poslednje vreme, postoji li nešto što te muči?“

A najgore od svega je što se žrtve depresije retko kad odlučuju da progovore o svojim osećanjima. Plaše se ismejavanja, nerazumevanja, strahuju od iskoraka ka nepoznatom i osuđivanja.

Zato, kad primetimo i najmanju promenu u nečijem ponašanju, čak i kada sve deluje savršeno – treba progovoriti, pitati, potruditi se da ta osoba zna da smo tu za nju i da ne idemo nikud.

Možda će je upravo naša samoinicijativa navesti da se otvori, da se izbori sa sobom.

Vaše reči drugome mogu spasiti život. Oni loši komentari ispod slika na Instagramu, prozivke na Facebooku, pa čak i uživo ponižavanje drugih, utiču mnogo gore na ljude nego što mislite. Želite li zaista da budete odgovorni za nečiju nesreću, patnju… da vaša sebična reakcija bude povod za nečije samoubistvo?

Ružne reči zamenite lepim, brižnim, ljubaznim. Ili zauvek ćutite.

A sledeći put kada u depresivnom stanju potrošite sate na skrolovanje po Facebooku i Instagramu, preplavljeni tugom zbog svojih “dosadnih“ života, a “neverovatnih“ uspeha drugih, setite se – samoubistvo nije rešenje, a otvoren razgovor može uticati na uklanjanje korena problema.

Tekst napisala: Milica Stanojević

Foto: Getty Images