S obzirom da magazin Hej kupujem već nekoliko godina, i pratim kako se svakom broju posveti pažnja kako bi se za svaki problem dao prikladan odgovor, odlučila sam da i ja svoj problem napišem ovde.
Vidite, primetila sam da imam strah od ljudi.
Kada god izađem napolje, osećam neverovatnu paniku i nekada sam čak i na ivici suza. Kada god sam okružena nepoznatim osobama, osećam neopisiv strah i neverovatno se zbunim. Od malena nisam nešto bila komunikativna i većina društva me često izbegava. Taj strah traje već nekih godinu dana, možda manje.
Pošto imam 15 godina i sada sam krenula u srednju školu, taj moj strah od ljudi će mi, očigledno, biti problem u upoznavanju novog društva.
Nikada nisam imala dobro društvo i moji “prijatelji” su često voleli da me ubacuju u neprijatne situacije jer im je moj strah bio smešan.
Živim, inače, u maloj sredini, na selu, gde je svega 15 mojih vršnjaka, koji su mi zagorčavali svaki dan mog školovanja.
Sada sam završila sa njima, i upisala školu u kojoj će biti svega 20 đaka i samo to jedno odeljenje.
Prosto se bojim tuđih pogleda, osuđivanja, neprihvaćanja i ismejavanja, nemam poverenja u ljude. Nekada se plašim da odem do prodavnice. Takođe mi je i samopouzdanje neverovatno nisko, prosto me je sramota izgleda, i nekada bih prosto da izađem sa papirnom kesom preko glave. Takođe sam i veoma dosadna i netalentovana osoba, bez nekih specijalnih atributa. Slušam drugačiju muziku, oblačim se drugačije i prosto imam drugačije poglede na svet. Staro društvo u osnovnoj školi mi je toliko nabilo kompleks niže vrednosti da ne znam šta ću više od sebe. Grozna sam.
Taj moj strah se toliko povećao u poslednje vreme, da čak imam i košmare o srednjoj školi. Sanjam kako ulazim u učionicu punu dece koja mi se smeju, kako beznadežno lutam hodnicima izgubljena, kako ne mogu da uđem u školu i da mi je zabranjen pristup… ti košmari počeli su pre nekih nedelju dana, pa možda ako se sada ranije javim za pomoć, možda će mi biti bolje.
Pričala sam sa roditeljima nekoliko puta o svom problemu, ali oni me ubeđuju da je to normalno, da je pubertet, pričaju mi kako sam luckasta i kako ne bih trebala da razmišljam o društvu već samo o ocenama u srednjoj, što mi iskreno stvara još veći pritisak. Kada sam ih pitala da li mogu da me vode kod psihologa, oni su rekli da nema potrebe i da ću se ja sama snaći. Ali ja se osećam tako emotivno iscrpljeno i mislim da me niko neće prihvatiti u srednjoj ako budem ovakva. Roditelji mi daju savete tipa “Pravi se da voliš ono što vole i drugi da bi te društvo prihvatilo”, ali ja ne želim da menjam ili da krijem ono što volim. Želim samo da se rešim osećaja prestravljenosti i neprijatnosti svaki put kad sam u javnosti.
Najviše me nervira što me niko ne shvata ozbiljno, pa se nadam da mi vi možete nekako pomoći.
Hvala vam unapred.
SAVET: Žao nam je što kroz to prolaziš i to sama. Ponekad roditelji mogu da pridaju manji značaj brigama tinejdžera jer smatraju da je to deo puberteta. U tome ima istine, ali ne skroz i ne uvek, ne u svakom slučaju. Pubertet odlikuju brojne promene u ponašanju, izgledu ali i u poimanju sebe i društva, pa sa sobom nose i promene u odnosu sa drugima. Nekada su te promene ok, a nekada nisu. Ti si zbog lošeg iskustva stvorila lošu sliku najpre o sebi. To je problem koji nije bio rešavan i koji je zbog toga samo rastao. Zbog toga kada je došlo vreme za veliku promenu, promenu škole, tvoj strah je postao toliko intenzivan da je počeo izuzetno da te opterećuje. Zato mi podržavamo tvoju ideju da pričaš sa nekim, štaviše smatramo da je to neophodno jer tvoji strahovi mogu na više načina i na više sfera da utiču na tebe. Pored raspoloženja, ponašanja i apetita, tvoji strahovi od društva se mogu negativno odraziti i na tvoju koncentraciju i učenje uopšte. Upravo to bi trebalo da kažeš roditeljima. Reci im da znaš da oni misle da su to samo obični tinejdžerski problemi, ali im objasni zašto ti, pa i mi, mislimo da nije reč samo o tome. Zaista ti je potrebno da pričaš sa psihologom ili psihoterapeutom/ psihološkim savetnikom jer će ti to pomoći da rešiš problem. Ukoliko si u mogućnosti da biraš kod koga ćeš ići, probaj da nađeš terapeuta kognitivno bihejvioralne orijentacije jer ti takav terapeut može najviše pomoći.
Imaš li pitanje za rubriku “S.O.S.”? Pošalji ga na našu e-mail adresu hej@color.rs (u subject stavi “za S.O.S.”), a mi ćemo se potruditi da ti odgovorimo na sajtu ili u časopisu! Molimo vas samo da postavljate što preciznija pitanja, kako bismo mogli da vam pomognemo.
Autor: Natalija Isailović
Foto: Guliver Thinkstock