Dragi Hej, imam jedan može se reći ozbiljan problem. To je pomalo duga priča i izvinjavam se ako napišem “roman”. Dakle, ja sam se, u trećem razredu osnovne, upisala u muzičku školu, jer sam još od malena mnogo želela da sviram klavir. Privlačili su me instrumenti sa dirkama. Volela sam klavir i orgulje. I tako, upisala sam se u tu jednu muzičku školu. Počela sam da sviram klavir i brzo sam učila, bukvalno sam prešla na drugi razred, a trebalo je da sviram za prvi. Nemojte molim vas pomisliti da se hvalim, ali moram reći da mi je jako dobro išlo oduvek i osvajala sam nagrade na takmičenjima itd. Međutim, već od drugog razreda je počeo jedan mali problem, koji je kasnije narastao. Ostali profesori su delovali ljubomorno. U toj mojoj školi je nekako tako da više idu ona deca koju su roditelji naterali da sviraju klavir, deca koja su nezainteresovana i koja vežbaju bukvalno po 15 minuta. Naravno, ima tu i dobre dece, ima i boljih od mene. Ali, zaista je izgledalo kao da su pojedini profesori ljubomorni na mene. Išla sam recimo nekoliko puta na neke javne nastupe, koji nisu u mojoj smeni, pa moja profesorka nije mogla da dođe. Tada sam išla kod druge profesorke da me usvira, a retko koju decu sam znala. Mene su svi bukvalno gledali kao uljeza. Pošto je inače u klavirskom odseku organizacija loša, nije bilo ni liste izvođača, pa su se te profesorke dogovarale na licu mesta ko će da nastupi. Mene nikako nisu htele da prozovu da nastupim, moja mama i ta profesorka kod koje sam se usviravala su se doslovno borile da ja dođem na red. Ali ajde to, to mi ne bi toliko smetalo da nisu takvi i na takmičenjima. Moram da kažem da su neka deca, koja su lošije odsvirala od mene na takmičenjima osvajala više poena. Jednom sam ja učestvovala na nekom takmičenju i odštampani su papiri sa rezultatima i ja sam imala 100 poena, prvo mesto. Međutim, jedna profesorka koja očigledno ima nešto protiv mene, ona je te papire pocepala i na kraju sam ja imala 89 poena (drugo mesto) a njena učenica 100. Inace, ta devojčica svira ok, tehnika prstiju joj je jako dobra, ali ipak svako ko je čuo mene i nju, kaže da njoj kvalitet tona nije kao moj i da ona nema dobar stav za klavirom. Ona se pogrbi i gleda isključivo u svoje prste. Ne svira za publiku, već samo onako za sebe. Sve to do sada smo prećutali, oprostili im. U petom razredu muzičke (sedmom osnovne) upisala sam i orgulje. Još uvek sam početnik, navikavam se, jer su orgulje mnogo drugačije od klavira i teže su za sviranje. U svojoj školi sam bukvalno jedina koja svira orgulje. Inače, one važe za stari instrument. U petom razredu može da se upise stari instrument, kao recimo harfa, orgulje, oni stari duvački instrumenti itd. Moja profesorka je predobra i jako je strpljiva sa mnom, što potpuno razumem, jer za takav instrument je potrebno mnogo strpljenja. Ona predaje u mojoj školi i u jednoj drugoj, Mokranjcu. Primetila sam da sam joj očigledno u mojoj školi jedina učenica, pa tamo dolazi doslovno samo zbog mene. Al dobro, nebitno sad to, bitno je ono što se skoro dogodilo. Ja sam imala ispit iz klavira. Svake godine, nakon ispita ima i koncert najboljih etida. Tu sviraju deca koja su najbolje odsvirala svoje etide na ispitu. E sad, ja sam zaslužila da sviram na tom koncertu i trebalo je da sviram. Moja profesorka je pitala drugu profesorku koja je zadužena za to sve kada će da bude taj koncert i ona je rekla da će joj sigurno javiti, a moja profesorka je rekla da joj obavezno javi. Međutim, niko nije ništa javio ni njoj ni meni. A sva ostala deca su došla. To je previše čudno da bi bilo puka slučajnost. Ponovo su me oštetili, kao i godinama unazad. Posle je ta profesorka pričala kako je zapravo poslala poruku nekome drugom ali da nam taj neko nije preneo itd. Drugim rečima, smišljala je nekakve izgovore. Onda je moj tata ispričao sve to oko koncerta jednom čoveku, koji popravlja instrumente i predaje violu u Mokranjcu. On nam je dao jednu ideju. Da ja odsviram nešto od svog programa pred jednim profesorem klavira, koji je profesionalni pijanista i čija žena takođe svira klavir. Onda, ako me on primi, da se prebacim kod njega u Mokranjac. To bi mi donelo dosta dobrog. Ta škola je organizovanija i niko me više ne bi oštetio, imala bih odličnog profesora koji bi me savršeno učio, više bih nastupala, a ne bih napustila profesorku orgulja, jer ona predaje i tamo. To bi možda čak i njoj olakšalo posao, jer ne bi morala da ide u moju školu samo zbog jedne jedine učenice. Takođe, blizu Mokranjca se nalazi i Muzej tehnike, gde se nalaze prave orgulje (ne električne, školske) i ona i ja bismo bukvalno mogle pešice od škole do tamo. Škola se nalazi u centru grada, a ja živim malo dalje, tako da bih se malo više vozila busom, ali to uopšte nije problem, jer je škola samo nekoliko stanica dalje od moje sadašnje. E sad, mojim roditeljima je izgledalo kao dobra ideja da se prebacim u drugu školu, jer u mojoj izgleda da ne mogu da nastavim ozbiljno da se bavim muzikom. Ja sam se prilično iznenadila toj ideji kada su mi rekli i prvo mi to nije baš zvučalo primamljivo, jer bih mnoge napustila. Napustila bih svoju profesorku klavira, a ne znam koja bi bila njena reakcija kada bi čula. Ili bi se naljutila i prekinuli bismo svaki kontakt, ili bi nastavila da me prati, ostale bismo u kontaktu i možda bi nekad došla na neki koncert da me vidi. Ali svejedno bi bila iznenađena. Tata mi je pričao da moram gledati na svoj život, a ne na tuđ. Jer, ako nastavim da idem u ovu školu, teško bih počela ozbiljno time da se bavim. Drugo, moja sestra je tamo upisala srednju i profesori su joj nametnuli užasan raspored. Ona je bukvalno ceo dan u školi, nekad ne stiže ni da jede normalno. Bila bi velika greška kada bih i ja započela srednju na taj način. Tako da, Mokranjac bi bio bolji za mene i moju budućnost. Za moju školu bi to bio veliki šok jer me tamo profesori uglavnom obožavaju i ima jako jako malo dece koja se zaista trude. Ne bih više viđala drustvo, ali bar bih ostala u kontaktu preko društvenih mreža. Ja već računam da ću se prebaciti, jer onaj profesor klavira se čuo sa mojim tatom i jako je zainteresovan za mene, mislim da bi me primio. Jedini je problem reakcija drugih. Ne znam kako da saopštim drugovima i profesorki. Takođe, profesorka solfeđa bi sigurno ist bila tužna. Ja nisam problem, prevazišla sam tu tugu zbog rastanka, jer sam se jedno veče dobro isplakala zbog svega ovoga. Ali ne znam za ostale. Pomagajte molim vas! 🙁

SOS: Žao nam je što imaš takav tretman u tvojoj školi. Iz svega što si navela i nama se, kao i tvom tati i tebi, čini da bi bilo bolje da promeniš školu. Imaš podršku roditelja, a to je najbitnije. Uz to, čini se da su svakako uslovi tamo bolji. Nije lako, ali verujemo da će tebe svi, a najviše profesorke jer su odrasle žene, razumeti u potpunosti. Stavi sebe, svoja osećanja i želje na prvo mesto, kao što si na prvom mestu i tvojim roditeljima.

Imaš li pitanje za rubriku “S.O.S.”? Pošalji ga na našu e-mail adresu hej@color.rs (u subject stavi “za S.O.S.”), a mi ćemo se potruditi da ti odgovorimo na sajtu ili u časopisu! Molimo vas samo da postavljate što preciznija pitanja, kako bismo mogli da vam pomognemo.

Autor: Natalija Isailović
Foto: Guliver Thinkstock