SOS: Osećam se bezvoljno i tužno

Dragi Hej! volela bih da ovo izađe na sajtu, a ne u časopisu ako je te moguće. Reč je o tome da se već neko duže vreme (oko pola godine) osećam bezvoljno i tužno iako nemam neki konkretan povod. Nikada mi društvo nije bilo dobro obzirom da sam bila jako uspešna u osnovnoj školi, odnosno kako bi oni rekli da sam “štreberka”. Na neki način, to što sam toliko učila bio je moj način odbrane od njihovog neprihvatanja. Sve do polovine osmog razreda mislila sam da sam savršena i da su za sve ostalo drugi krivi. Ali, od polovine osmog počela sam da gubim samopouzdanje i počinjem da mrzim sebe (bez nekog konkretnog povoda se to desilo). Od tada, stalno pokušavam da pobegnem od sebe, od svojih misli. Delovalo mi je, a deluje mi i sad da zapravo, i kad nemam nikakav problem ja počnem da se brinem i plašim se oko neke totalno nebitne stvari. I tako ja već par meseci bežim od sebe, spavam duže, upalim tv ili listam nešto na telefonu i čekam da mi vreme prođe. Sada sam krenula u gimnaziju, društvo je stvarno ok ali ni sa kim ne uspostavljam neki prisniji odnos. Mislim da nikome nisam interesantna, ovakva. Stoga, ni nemam interesovanja za druženje. Lako odustanem od nekog čim me taj neko imalo popreko pogleda. Ne želim da gubim vreme i živim sa ciljem da mi vreme prođe. Želim da ponovo osetim sreću (to sada ne mogu niti znam zašto). Kada bih roditeljima rekla da sam u depresiji rekli bi mi da je to od prevelikog gledanja društvenih mreza i ispala bih sama kriva. Izvini što je ovo ovoliko dugačko moje pismo, ali te molim da mi pomogneš savetom.

SAVET: Apsolutno nema potrebe da nam se izvinjavaš! Jako lepo si nam opisala kako se osećaš i sa kakvim problemima se svakodnevno nosiš. Prvo što možemo da primetimo je da si ti jedna izuzetno svesna devojka kada je reč o tvojim razmišljanjima, ponašanju i osećanjima. Svesna si šta je problem, da je u pitanju verovatno depresija ili nešto tome slično, ali se bojiš reakcije roditelja. Međutim, mi zaista smatramo da bi trebalo da im kažeš sve ovo. Ukoliko te ne shvate ozbiljno i počnu da pričaju ovo što ti misliš da će pričati, saslušaj ih ali im onda daj argumente zašto ti misliš da je u pitanju neštoo ozbiljnije a ne tipičan tinejdžerski problem. Neophodno je da te shvate ozbiljno kako biste zajedno posetili za početak psihologa. Psiholog, psihoterapeut ili psihijatar ti mogu pomoći kada je reč o problemima sa kojima se suočavaš. Rednovnim odlascima na terapije ti možeš naučiti tehnike kako da se suočavaš kada je reč o određenim situacijama, ali isto tako možeš bolje shvatiti sebe. Zbog toga ti mi predlažemo da sa roditeljima ozbiljno popričaš o ovom problemu jer nije baš bezazlen i sam od sebe neće nestati, kako biste potražili pomoć jer se sama sa tim ne možeš boriti ma koliko god ti bila pametna i sposobna.

Imaš li pitanje za rubriku “S.O.S.”? Pošalji ga na našu e-mail adresu hej@color.rs (u subject stavi “za S.O.S.”), a mi ćemo se potruditi da ti odgovorimo na sajtu ili u časopisu! Molimo vas samo da postavljate što preciznija pitanja, kako bismo mogli da vam pomognemo.

Autor: Natalija Isailović
Foto: Guliver Thinkstock

 

Šta ti misliš o ovoj temi? Ostavi svoj komentar!

Tvoja adresa neće biti objavljena.