PROBLEM: Potrebna mi je hitna pomoć! Problem je u mom ocu. Nadam se da ćete mi pomoći, pošto ne znam kome da se obratim. U prošlom broju ste pisali kako da dobijemo dozvolu za izlazak, ali to meni nikako neće pomoći. Moj otac je putovao i vraćao se samo vikendom, i to su bili pakleni vikendi. Prestao je da putuje i zamislite kako je sada. Niko u porodici nema dobar odnos sa njim. Na neki način mi je teško da pišem o ovome. Kad je moj otac blizu nas, sve nas uhvati neko sivilo. Moje dve starije sestre i ja uđemo u sobu i ne pojavljujemo se pred njim. Ponekad ne jedem samo da ne bih sedela sa njim za stolom. Kada hoću da pitam da izađem, moram psihički da se spremam za razgovor, ali ne samo za izlaženje već za bilo kakav razgovor. Imam 14 godina, pa nekako i razumem da me ne pušta da izlazim, ali ne dozvoljava ni mojoj punoletnoj sestri. Moja majka u poslednje vreme nije baš okej. A njemu sve smeta, svemu nađe manu. Jedina sam u kraju koja može bukvalno jednom mesečno napolju da ostane do 9. Ima i mlađih od mene, pa me je nekako sramota što ostaju duže i onda odustajem od izlaženja. Ali nije samo to u pitanju, teško nam je svima da vodimo normalan razgovor sa njim. Sve smo stegnute, moramo da biramo reči. Ne maltretira nas fizički, već psihički, a meni je dosadilo. Nemojte molim vas da predlažete nešto kao psihologa itd. A i plašim se iskreno razgovora sa njim o ovome. On je čovek kog ne mogu da objasnim. On smatra da nas drugarice iskorišćavaju ako ih ispratimo do kapije, eto jedan primer. Kad odemo kod nekoga, sat vremena je dovoljno, jer ako ostanemo duže, kao da ćemo se useliti kod njega. Trenutno mi ne pada ništa na pamet kako bi ga bolje objasnila. MOLIM VAS pomozite mi, kako da mu damo do znanja da nam treba slobode, da hoćemo da uživamo u životima? Ne želim da mi život proleti u četiri zida moje sobe. Ne mogu da stvaram prijateljstva, nemam nikakav društveni život, kao ni moje sestre. Hvala vam puno ako mi pomognete!

SAVET: Prvi korak si učinila za mamu, sestre i tebe pišući nam pismo. Divimo se tvojoj hrabrosti! Iz tvog pisma može se osetiti koliko ste sve četiri preplašene i ne vidite kuda dalje. Iako se nalazite u teškoj situaciji, dobro si primetila da je život najveći poklon i treba ga proživeti u slobodi, uprkos svim problemima koje imamo. Predlažem vam da sve četiri sednete i dogovorite se šta dalje. Očigledno je da vam treba pomoć i da ovu situaciju ne možete same rešiti. Morate promeniti način života, jer vi niste krive za nasilje koje se vrši nad vama. Nemojte da ćutite i pokušajte svima da pričate o psihološkom nasilju koje doživljavate. Na taj način možete da se zaštitite, jer vaša okolina zna sa čime se susrećete i, ukoliko je potrebno, može da vam pomogne. Za početak, dok je tata na poslu, zajedno idite da se posavetujte sa psihologom (školskim) ili psihijatrom u Domu zdravlja. Jasno izložite situaciju u kojoj se nalazite i pitajte na koji način možete da se zaštitite. I zapamtite, niste vi krive za nasilje, već je nasilje sramota nasilnika. Uz vas smo!

Imaš li pitanje za rubriku “S.O.S.”? Pošalji ga na našu e-mail adresu hej@color.rs (u subject stavi “za S.O.S.”), a mi ćemo se potruditi da ti odgovorimo na sajtu ili u časopisu! Molimo vas samo da postavljate što preciznija pitanja, kako bismo mogli da vam pomognemo.

priredila: psihoterapeut Tanja Dobrić Brankov