PROBLEM: Pretpostavljam da imam problem. U poslednje vreme primećujem kod sebe brza promena raspoloženja. Kako idem u školu u drugom gradu, daleko od kuće, primorana sam da budem u domu. Dok sam u domu, uglavnom sam smorena, sve mi je mrsko, pa čak i da jedem, gde uglavnom ni nemam apetita. Primeti se da sam i dosta smršala. U školi je sve čista suprotnost, jer se samo smejem sa svojim drugaricama, koje jedva da imam kući. Kad odem za vikend kući, uglavnom sam nervozna. Nerviraju me i najmanje sitnice. Jedini i pravi razlog je mama. Imam krive zube i trebala bi mi fiksna proteza, što ona ne želi. Ima dovoljno novca da plati, samo što se sada bliži osamnaesti rođendan mog brata i štedi za slavlje. Primećujem da već dosta dugo samo obraća pažnju na njega. Na primer, kad su mi pukle omiljene farmerke, tražila sam nove jer jednostavno su bile savršene. Moja mama je to odbila uz izgovor: “Tvoj brat ide sledeće nedelje na rođendan, treba da se obuče.” A problem je u tome da sam i ja išla na taj isti rođendan, i bila sam zadovoljna haljinom sa mature.

Pre 8 godina, moj tata je umro. Nedugo zatim je njegov tata, a moj deda. Pre 4 godine mamin tata. Tada mi najviše nedostajao deda sa mamine strane. Valjda zato što sam imala vremena da ga upoznam, dok sam tatu izgubila sa 6 godina. Umro je 1. septembra, baš kad sam krenula u prvi osnovne. I svih ovih godina mi nije bio potrebniji nego sad.

Mislim da je to počelo krajem avgusta, pred početak srednje škole. Gledala sam slike mog tate, sa mojom mamom, i mojim bratom. Sa mnom slike nema ni jedne, tražila sam ih od mame ali ona je rekla da takvih ni nema. Razljutila sam se i izašla iz kuće i otišla na groblje kod tate i isplakala se. Od onda, na spomen njegovog imena uvek plačem, evo i sad ronim suze. Kad god sam sama, zagrlim jastuk koji sam dobila od njega za 5. rođendan i plačem, dok mi kroz glavu prolaze sećanja na njega. A najveći problem je to što ga zaboravljam. Zbog toga i najviše žalim i ne želim da odrastem. Jedvah da i izlazim iz kuće, samo ležim na krevetu, blenem u plafon, grleći jastuk. Huh, malo je predugačko.

Da li je ovo neki znak depresije? Molim vas, pomozite mi.

SAVET: Zaista nam je žao što prolaziš kroz sve to. Verujemo da ti nije nimalo lako jer se osećaš izostavljeno u porodici i smatraš da brat dobija dosta više pažnje. Prema tvom opisu, čini se da je tako, a sve i da nije, na kraju dana je bitno kako ti sve to vidiš i kako se ti osećaš. Iako verujemo da sumnjaš da bi tvoja majka imala razumevanja za sve to, verujemo da bi najbolje bilo da sa njom probaš iskreno da pričaš o tome kako se osećaš. Bilo bi dobro da joj kažeš da se osećaš izostavljeno i da te boli i povređuje to što smatraš da nesrazmerno više pažnje pruža bratu. Ipak, probaj da to ne zvuči kao napad, već samo kao deljenje tvojih osećanja sa njom. Ukoliko pak ne naiđeš na razumevanje sa njene strane, probaj da pronađeš podršku od neke druge starije ženske osobe, poput rođake, komšinice i možda čak i prijateljice tvoje mame ili neke nastavnice. Bitno je da imaš nekog odraslog sa kojim ćeš moći da otvoreno pričaš i sa kim ćeš da se osećaš sigurno. Što se znakova depresije tiče, može biti ali ne mora da znači. Ukoliko na to sumnjaš, možeš se obratiti psihologu u tvojoj školi ili domu zdravlja i ispričati šta te muči. Psiholog će sigurno probati da nađe način da ti pomogne.

Imaš li pitanje za rubriku “S.O.S.”? Pošalji ga na našu e-mail adresu hej@color.rs (u subject stavi “za S.O.S.”), a mi ćemo se potruditi da ti odgovorimo na sajtu ili u časopisu! Molimo vas samo da postavljate što preciznija pitanja, kako bismo mogli da vam pomognemo.

Autor: Natalija Isailović
Foto: Unsplash