Dragi Hej, Imam puno problema. Ali sam ih sve stavila na standby jer se ovaj tiče moje budućnosti. Naime, cele godine dok prolazim kroz razne situacije koje pogoršavaju moje psihičko zdravlje, koje mi nekako ulivaju osećanja usamljenosti i tuge poput smrtni voljenih i bliskih osoba, odnosa mene i mojih članova porodice, gubljenja prijatelja, prebacivanja iz privatne škole (koju sam pohađala deset godina) u državnu, finansijskih problema itd.., ljudi mi govore da se fokusiram na školu i da se žargonski rečeno ‘manem’ problema u glavi. Kada objašnjavam roditeljima da ne mogu da idem u školu jer imam teške napade panike dok sam u njoj i da se tresem i da me hvata aritmija oni nekako neozbiljno gledaju na to i shvate to kao da ne želim da se školujem i da samo, citiram “nalazim razloge da ne odem jer sam lenja”. Trista puta sam potegnula razgovor oko toga kako bismo mogli da nađemo neki razuman način da završim svoje školovanje poput vanrednog odlaska u istu ili školovanje kod kuće (koje nisam sigurna da li postoji kod nas) ali se završavao sa tim da nemamo novca za tako nešto i da mnogi ljudi imaju probleme pa se bore sa istim. Svako mi je dao identičan odgovor, osmeh na lice, glavu gore pa se ti raspadaj iznutra ali sve dok se ne vidi moraćeš da funkcionišeš. Svi ti pokušaji razgovora i nerazumevanje mojih potreba su me doveli do toga da nemam dovoljan fond časova i da nemam ocena što znači da ću verovatno morati da ponavljam godinu. Na razredni neću moći jer je ostalo jako malo do kraja školske godine. Plaši me pomisao na to da ću morati ponovo da idem u drugi razred gimnazije… Ne plaši me to što ću sve morati iznova već to što ću ponovo morati da se uklapam u društvu ovaj put i drugu generaciju i sve me to jako muči. Da li postoji neki način da sebi olakšam sledeću godinu ako ne,  da li sam zaista toliki gubitnik?

SAVET: Žao nam je što se i dalje boriš sa svim tim i što se tako bezveze osećaš oko toga. Razumemo da ne osećaš podršku od strane roditelja, i jako nam je krivo zbog toga, ali želimo da znaš da ponekad postoji jaz, odnosno razlika između toga kako mi doživljavamo stvari koje nam se događaju, i toga kako naši roditelji doživljavaju te iste stvari. Zato se ponekad osećamo usamljeno i osećamo da nas niko drugi ne razume. I razumljivo je što si obeshrabrena time što oni ne reaguju na tvoje pokušaje da pričaš sa njima jer se zbog toga osećaš još usamljenije. Takođe, potpuno je razumljivo zašto te toliko nervira to što ti kažu da nabaciš osmeh na lice i teraš dalje. Ipak, važno je da znaš da ti to najverovatnije ne kažu iz loše namere, već zato što ljudi često nisu sigurni šta da kažu kako bi utešili ili pomogli nekom. Naravno da nisi dužna da “nabaciš osmeh”, i ok je da budeš smorena kad ti tako dođe, ili  da se isplačiš kada osetiš potrebu, ali to ne znači da treba da odustaneš od toga da se boriš protiv svih problema. Ne treba da se prepustiš i povlačiš, već da nastaviš da daješ sve od sebe da se suočiš sa svim što te muči. Potrudi se da se više fokusiraš na to da razmišljaš o budućnosti – u smislu da probaš da kreneš da rešavaš jedan po jedan problem, a manje se fokusiraj na prošlost – odnosno na razmišljanje o tome šta sve nije bilo ok, šta se sve loše izdogađalo itd. Probaj da se investiraš u to da napraviš neki korak dalje u rešavanju problema (npr. da radiš vežbe disanja pre odlaska u veliku masu kako bi sprečila napade panike). I čak i ako budeš ponavljala razred, zapamti da nisi gubitnik! Nisi gubitnik ako imaš problem, i ne smeš da razmišljaš u tom pravcu. Svi imaju neki problem koji je njima najteži i sa kojima se suočavaju, i zamisli kad bismo za svakog rekli da je gubitnik. To nikako nije istina! Ako sledeće godine budeš morala da ponavljaš razred, pa upadneš u novo odeljenje, gledaj na to kao na novu šansu da popraviš stvari. Iako si jako uplašena time kako bi to moglo izgledati, imaj na umu da bi to moglo biti baš suprotno tome što  očekuješ, možda ti baš to novo odeljenje bude više odgovoralo, možda se sprijateljiš sa ljudima, a pored toga, i gradivo i sve ostalo će ti već biti poznato tako da o tome ne moraš mnogo da brineš. U svakom slučaju, kakav god ishod svega toga da bude, možeš olakšati sebi tako što ćeš malim koracima pokušavati da se prilagodiš. Sa napadima panike se možeš boriti tako što ćeš raditi vežbe disanja, i stalno podsećati sebe da su strahovi koje imaš iracionalni i da nema razloga za takvu brigu (pored toga, ako već nisi išla kod psihoterapeuta zbog toga kako smo ti ranije preporučili, ako bi mogla da se dogovoriš sa roditeljjima oko toga za ubuduće, bilo bi super). Takođe, pokušaj da se sprijateljiš sa nekim ko ti odgovara, jer čak iako ti isprva ne izgleda da tako neko postoji, mora biti bar neko ko bi ti pomogao da lakše preguraš dan u školi, neko ko je dovoljno ok da ti bude prijatelj. Još jedan savet  – probaj da naizmenično učiš i radiš neke stvari koje te zanimaju i koje su ti zanimljive kako bi lakše pregurala sledeću školsku godinu. Iako je teško i zahteva mnogo truda, ti možeš da se izboriš sa svim tim, samo nemoj da odustaješ. Srećno! 🙂

Imaš li pitanje za rubriku “S.O.S.”? Pošalji ga na našu e-mail adresu hej@color.rs (u subject stavi “za S.O.S.”), a mi ćemo se potruditi da ti odgovorimo na sajtu ili u časopisu! Molimo vas samo da postavljate što preciznija pitanja, kako bismo mogli da vam pomognemo.

Autor: Milica Šimonović
Foto: Guliver Thinkstock