Postoje četiri kineska izuma za koja znamo da su promenila svet: papir, štampa, barut i kompas. Neke od nama danas svakodnevnih stvari koje nas okružuju su, takođe, nastale u Kini, kao što su: sladoled (prvi sladoled nastao je od mešavine mleka i pirinča), fudbal (nastao je između drugog i trećeg veka pre nove ere), kečap (pravio se od ukiseljene ribe i nekih začina). Ali zašto mi uopšte pričamo o Kini i njenim izumima, kada je naša tema prezime? Pogađate! I ideja o posedovanju prezimena nastala je u Kini!
Da bismo se izrazili preciznije potrebno je reći da prezimena najranije poreklo vode iz Kine. Postoji legenda da je prvi bio upravo kineski car FU XII koji je u uveo prezimena čak 2852. godine pre nove ere. Potrebno je bilo da njegova administracija uvede taj novi sistem imena kako bi olakšala popis stanovništva i prikupljanje informacija zarad lakšeg evidentiranja. Danas je interesantno da su se u početku prezimena u Kini uzimala po ženskoj liniji, no ta praksa se promenila tokom vladavine Shang dinastije. Međutim, i dan danas prezime u kineskom jeziku sadrži obeležje koje podseća na činjenicu da su prezimena u početku bila matronimi.
Šta se dešavalo sa ostatkom sveta po tom pitanju?
U obližnjem Japanu prezimena su uvedena tek u 19. veku, a do tada ih je koristila samo aristokratija. Možda bi razlika u brojnosti stanovništva u Kini i Japanu mogla da objasni ogromnu vremensku distancu kad je reč o početku korišćenja prezimena zarad lakšeg popisa stanovništva. Možda.
Antička Grčka. Poznati grčki filozofi su bili Tales iz Mileta, Herakllit iz Efesa i drugi. Jasno se vidi da je u Antičkoj Grčkoj vladalo pravilo da se uz ime nosi i ime mesta porekla. Kasnije su počela da se koriste prezimena koja su bila isključivo po muškoj liniji i nosila obeležje „sin od“, što se danas naziva patronimima.
U Rimskom carstvu uveden je izmenjen sistem davanja imena. Postojala su tri imena (tria nomina). Prvo je bilo preanomen (birali su ga roditelji), drugo je bilo gens (nešto kao današnje prezime, ali se odnosilo na klan ili pleme, često i na ceo jedan region), a treće cognomen (nadimak koji bi omogućavao da se razlikuju lica koji imaju isti preanomen i gens). Tako je puno ime Julija Cezara bilo Gaius Julius Caesar, a zanimljivo je da je njegov cognomen u slobodnom prevodu značio “maljavi” , iako je poznato da je on bio ćelav.
Naravno, premotavanjem vremena unapred, videćemo da je davanje porodičnih imena počelo da se širi po celoj Evropi, a najveća ekspanzija je nastala oko 17. veka, posebno širenjem imperijalizma.
Neke zemlje su prilično kasno uvele ovaj običaj. Tako je, na primer, u Holandiji praksa korišćenja prezimena počela tek 1811. godine, a u Japanu desetak godina kasnije (sećate li se kakva je situacija bila u Kini?). U Turskoj tek zahvaljujući reformama Kemala Ataturka 1934. godine prezimena postaju sastavni deo nečijeg imena.
Interesantno je da je tek 1979. godine, konvencijom Ujedinjenih nacija o zabrani diskriminacije nad ženama, usvojeno da i muškarac i žena prilikom stupanja u brak imaju jednaka prava pri odabiru prezimena.
U Srbiji, većina prezimena se završava sufiksom –ić. Procena je da se dve trećine prezimena u Srbiji završava nastavkom –ić ilil –vić. Razlike u prezimenima između Srba iz Srbije i Srba iz drugih krajeva su uglavnom u tome što su kod jednih prezimena formirale srpske vlasti, u skladu sa narodnom tradicijom, dok su kod drugih prezimena formirale strane vlasti.
Srpska prezimena mogu da budu patronimična, to jest izvedena od imena oca (Marković, Jovanović, Nikolić). Mogu da budu matronimična, to jest izvedena od imena majke (Nedić, Sarić, Marić). Mogu da se odnose na ličnu osobinu rodonačelnika (Brkić), ili na njegovo zanimanje (Kovačević), njegovu etničku pripadnost (Bugarinović), na njegovo vojno zvanje (Kaplarević) itd.
Foto: Guliver Thinkstock