Šesta po redu konferencija, #mtsTeenTalk2018 održava se 20. novembra u Domu omladine, a mi smo ponosni što je među učesnicima i studentkinja, Marina Arsić. Iskoristili smo priliku da malo razgovaramo pred konferenciju, a znamo da ćemo sigurno pisati o njoj u nekom narednom izdanju HEJ! magazina.

Moramo da te pohvalimo jer si nam se javila sama da budeš učesnik Teen Talka. Zašto je važno da postoje ovakve konferencije?

– Ja bih morala vas da pohvalim što se interesujete za ovu i slične teme. Značaj ove konferencije je veliki. Tinejdžeri imaju glavnu ulogu, a biti tinejdžer nije ni malo lako. To je najvažniji period u odrastanju. Tada učimo da razlikujemo važne i manje važne stvari, učimo da vrednujemo ljude po njihovim kvalitetima, a ne po materijalnim sredstvima koja poseduju ili fizičkom izgledu. U ovom uzrastu se osoba formira kao ličnost, stiče različita znanja koja će joj kasnije u životu biti potrebna. Ovom konferencijom samo potvrđujemo i stavljamo akcenat na to koliko je tinejdž doba zaista važno. Bavimo se raznim problemima sa kojima se tinejdžeri susreću, pokušavamo da otvorimo vrata koja su im drugi zatvorili, trudimo se da ih prihvatimo baš takve kakvi jesu i uključujemo i roditelje u razgovor (sa kojim se problemima oni sve susreću tokom odrastanja deteta). Drago mi je što u Srbiji postoji jedna ovakva manifestacija, jedan ovakav događaj, i nadam se da će ih biti još mnogo u budućnosti, jer su ovakvi događaji zaista važni i mnogo možemo da naučimo iz njih.

Rođena si sa ožiljkom na licu i svesni smo da tvoje odastanje nije bilo nimalo lako. Kako si uspela da se izboriš sa vršnajčkim pritiskom?

– Pritisak drušva je bio ogroman i nažalost još uvek je prisutan, ali ja sada drugačije reagujem na njega. Vrtić i osnovnu školu mogu da nazovem jednim imenom – pakao. Sada, iz ove perspektive, mogu da razumem decu koja su išla u vrtić sa mnom. Tada smo bili jako mali i tek smo počeli da se upoznajemo sa svetom, pa bi sve ono, do tada neviđeno, nama bilo jako zanimljivo. To su prosto deca i ona neprestano istražuju. Stalno su me zapitkivali zašto ja imam toliki ožiljak, a oni nemaju, kada ću moći da ga “skinem”, da li on može sam da “spadne”, da li ja taj ožiljak “skidam” pred spavanje, pa ga ujutru ponovo “stavljam”, zašto nisam kao sva ostala deca, da li je to nešto opasno i da li može da se “prenese dodirom”. Dodeljivali su mi razne nadimke: “nakaza”, “životinja”, “čudovište”, ali ponavljam, to su samo deca sa kojom treba da se radi i od malih nogu treba da im se objasni da nisu baš svi ljudi identični, da na svetu postoje ljudi sa urođenim ili stečenim “nedostacima”, ali sve ovo naravno treba prilagoditi tom uzrastu. Onda sam došla u osnovnu školu, gde, na početku, niko nije želeo da sedi sa mnom u klupi. Nije baš divan početak, zar ne? Pitanja ni u osnovnoj školi nisu prestala da se postavljaju, ali su “novina” bile uvrede na malo višem nivou od onih u vrtiću.
Do svoje 14. godine sam se borila da osvojim pažnju drugih. Radila sam drugarima domaće zadatke za taj mali, njima potpuno nebitan, znak pažnje. Trudila sam se da ih zadivim, impresioniram, da osvojim njihove simpatije, a sebe sam stavila na poslednje mesto. Imala sam ogroman problem sa samom sobom. Sebe sam doživljavala upravo onako kakvom su me drugi doživljavali – ružnom devojčicom koja moli za znak pažnje, reč ili pogled koji će biti direktno upućen njoj.
Kada sam imala 14 godina, nešto je “kliknulo” u glavi. Sva ta mržnja i ljutnja na majku koja me je rodila baš takvu, na Boga što je baš mene “obeležio”, na svet koji nikako nije razumeo da nije bitno šta se nalazi spolja, je potpuno nestala. Tada sam prvi put rekla sebi da sam lepa. Kako sam to izgovorila, tako se moj život promenio na bolje. Posvetila sam se sebi i počela da postavljam sebi malo drugačija pitanja. Ako sam ja uspela, zašto ne bi i drugi? Zašto se obazirati na komentare ljudi koji su samo u prolazu, ali su uvek tu kada im nešto treba? Zašto biti ljut na Boga koji te je “izdvojio” iz mase i omogućio svetu da tebe i tvoje postupke lakše prepoznaju? Zašto biti ljut na majku koja nije kriva ni za šta, koja ti samo želi dobro i koja se bez prestanka trudi da ne osetiš surovost sveta? Kada su ova i slična pitanja zamenila ona stara, puna mržnje, sve je postalo lepše, pa zbog toga, od 14-te godine zračim drugačijom energijom.
Moja najveća podrška je moja majka. Ona je bila uz mene i pre te velike promene u mom životu. Prisustvovala je svakoj prolivenoj suzi zbog nečijeg komentara ili nečijeg pogleda upućenog meni. Ona me je naučila da ne mogu da utičem direktno na svet, ali mogu na sebe i na svoje postupke. Uvek mi je govorila da će vreme pokazati ko je pravi prijatelj, a ko je sa mnom samo zbog interesa. Nikada se nije umorila od ohrabrivanja i verovanja u mene i na tome ću joj biti večno zahvalna. Ona je od mene napravila dobrog čoveka, požrtvovanog i iskrenog prijatelja, korektnog sagovornika i strpljivog slušaoca.
Pogledi, uvredljivi komentari i pitanja i dan danas postoje, ali vreme učini svoje, pa moraš da navikneš na prisustvo nevaspitanih ljudi. Zanimljivo je što uzrast osobe uopšte nije važan, možeš da budeš nevaspitan i sa 3 i sa 33 godine. Ljudi me zaustavljaju na ulici da me pitaju šta mi je to, zašto ne krijem ožiljak, da li me boli i “najnevaspitanije” pitanje od svih, koje glasi “da li mogu da dodirnem/pipnem”… Ja se samo nasmejem na takve komentare, zato što je takvu osobu jako teško naučiti manirima i lepom ponašanju.
Još jedna stvar po kojoj sam prepoznatljiva je osmeh, koji ne skidam sa lica. Tako da, ako nekoga budete pitali da li me poznaje; verovatno će reći “to je ona devojka sa velikim ožiljkom na licu što se stalno smeje” – da, to sam ja!
Želim da stanem na put diskriminaciji, da prestanemo da vrednujemo i procenjujemo ljude na osnovu fizičkog izgleda. Ja se ne plašim i želim da svaki pojedinac, svaka osoba koja se po nečemu izdvaja iz mase, oseti ono što ja trenutno osećam – slobodu. Ja sam strah od mišljenja većine pobedila sa 14 godina, ali postoje osobe, kojima za nešto takvo, treba više vremena i ja želim da im pomognem. Mi to možemo, mi imamo pravo da hodamo uzdignute glave! Mi to možemo, jer smo se borili, zaslužili i pobedili!
Ovo pitanje bih zaključila rečenicom – problemu moraš da priđeš iz drugog ugla da bi video rešenje.

Steći samopouzdanje najteža je i najvažnija stvar u životu svakog pojedinca. Imaš li neki savet kako ostati svoj, kako izbeći tuđa mišljenja?

– Jako lepo pitanje, ali odgovor nije toliko lak. Samopouzdanje nije nešto što se stiče preko noći, već predstavlja nešto na čemu se radi duži vremenski period. Svi smo mi različiti, pa je normalno da samu reč “samopouzdanje” ne doživljavamo na isti način. Moj savet svim mladim ljudima je da sebi postave određeni cilj i da vredno rade na njegovom ostvarenju. Na putu do cilja će se susretati sa raznim iskušenjima, ali ako ostanu svoji, ako znaju šta žele i ako mogu da procene da li im je ta vrsta iskušenja potrebna ili se samo nalazi na putu kao prepreka, stići će do cilja mnogo brže nego što su mislili.
Vežbajte, usavršavajte se, edukujte se, istražujte, radite na sebi, trudite se da budete bolji ljudi, postavite sebi prave i moralne ciljeve, budite humani, pomozite drugima koliko vaše mogućnosti to dozvoljavaju. Naši mali, nama neprimetni, znaci pažnje nekome znače mnogo.
Na putu do cilja treba saslušati svačije mišljenje, ali je konačna odluka na nama samima.

Ukoliko i ti želiš da budeš deo publike, da aktivno učestvuješ u panelima, prijavi se na mail ivana.petrovic@color.rs

Za više informacija posetite stranicu: http://www.color.rs/teentalk2018

Priredila: Ivana Grabrović

Foto: privatna arhiva