Zdravo Hej. Znam da ovo nije neka obična stvar, ali stvarno ne znam šta da radim. Ja sam, kako kažu, po prirodi veoma lenjo dete. Nisam baš po prirodi, ja mogu da radim neke stvari koje drugi hoće (porodica, nastavnici u školi…) i to, ali samo kad mi nije dosadno. Sve u mom životu se promenilo nakon 2014-te godine, jer sam tada ušla u takoreći “drugi svet”, onaj izmišljeni. Često, ma kakvi često, uvek sam na telefonu i uvek slušam stranu muziku i zamišljam kako sam neka poznata pevačica, solista ili u grupi, i to u sobi, ispred postera, sa flašicom. I uvek igram uz neku muziku, ali ono, bukvalno igram, pravim “akrobacije” i vrtim piruete, i što bi moji roditelji rekli, dižem prašinu u sobi. Isto tako volim i da glumim. Ali se ne bavim ni sa čim, jer ja samo to zamišljam, a inače ne znam da pevam ali znam da igram i da glumim. Ja živim sa tatom i sa dedom, majka me je ostavila još u porodilištu, i oni se uvek deru i viču na mene. Pre su me i tukli, ali sad više ne, ali mi govore da hoće, uglavnom moj tata, ako ne učim. Ja ću uskoro krenuti u srednju školu, ali još uvek se nisam odlučila u koju. “Prijatelji” valjda mogu tako da ih nazovem, jer više ni ja ne znam šta ću sa životom, od svega mi je muka, bukvalno, mi govore “nije ta škola za tebe, tu treba puno da se uči” ili “nemoj tu školu, šta ćeš posle sa njom”, što bi po njihovoj logici bukvalno bilo da ja ne treba nijednu srednju školu da upišem. Ja i ne bih. Jer sve što ja volim su jutjub, društvene mreže, muzika, poznate ličnosti, gluma, ples, pevanje, i taj život. Želela bih da jednog dana proputujem svetom ili da se odselim u neku drugu državu. Da pobegnem od iste vrste ljudi koje viđam bukvalno 15 godina. Ono što hoću da kažem jeste da moj život nema smisla i da ja svaki dan mislim o bežanju iz kuće ili samoubistvu. Jer jedino tako mislim da će svi drugi oko mene biti srećni. Ima nekih koji mi govore da se meni moji deru zato što brinu za mene, zato što žele sve najbolje za mene, zato što me štite. Govore mi da me oni voli ali da me brane, da se zato deru. Ali ja se ne osećam tako. Ja se ne osećam kao da me neko voli. Niko me ne voli, i ja to znam. I za to krivim svoju sestru, jer me svi porede sa njom na osnovu izgleda a ne na osnovu toga kakva sam ja osoba. Krhka,plačljiva radoznala devojčica koja samo želi da ima prijatelje. Nekog ko me razume. E tu verovatno ja ne shvatam nešto,I li ja nisam dobra ćerka ili oni nisu dobri roditelji. Drugarica mi je preporučila da odem i da pričam sa školskim psihologom, ali ja ne želim, jer ne želim da neko “nepoznat” zna za moju priču. Ono što od vas želim jeste savet. Da me posavetujete šta da radim jer ja stvarno ne znam. Da li da počnem da učim, ali da se skroz izolujem od svih i da nemam prijatelje? Ili da uopšte ne učim i da nastavim sa ovim što radim (slušanje muzike…) i da imam”prijatelje” bar dva, tri? Ili da pak, otvorim svoj jutjub kanal i kažem svima o svojoj priči ili eventualno da postanem jutjuber i da vidim kako će mi ići pa da me MOŽDA neko “SLUČAJNO” primeti (kao menadžer na primer) i odvede me u Ameriku, ili ne znam, stvarno ne znam. Ja bih sve, ali i ne bih ništa. Ne znam da li da upišem bilo koju srednju pa da je završim samo onako pa da posle vidim šta ću sa sobom, da li ću ići na fakultet, ili da upišem neku srednju koja će mi ići, nešto vezano za engleski ili artimedia na primer(ali moji me neće pustiti da idem u artimediu jer misle da je to glupo), ili da upišem neku srednju pa da se nadam da ću u budućnosti naći posao ili nešto treće, jer stvarno ne znam šta da radim.
U suštini volim sve što nije naše, što je strano, i što nema veze sa “stvarnim” svetom. Jer za mene je sve što nije “stvaran” svet stvaran svet, tako da stvarno ne znam.

SAVET: Kad uđeš u pubertet, telo nije jedino što se menja – misli, osećanja i razmišljanja su takođe na “udaru”, tako da je barem jedan deo svega toga što se sada osećaš drugačije u odnosu na ranije posledica toga što si sada tinejdžerka. Ok je da zamišljaš da si pevačica i da si u svetu mašte, ali to ne treba da ode predaleko i da previse utiče na tvoj stvarni život i funkcionisanje. Tvoja pordica ti sigurno želi najbolje, i tvoji prijatelji imaju pravo kada kažu tako nešto. Probaj da se staviš u ulogu svoje porodice, možda su previse zabrinuti jer im deluješ “lenjo” i nezainteresovano, i moguće je da nekad pomisle da su te pretnje jedini način da te podstaknu da se malo aktiviraš. Iako tebi tako ne deluje, iako se tako ne osećaš, njima jeste stalo do tebe. I važno je da znaš da pomisao na samoubistvo ili na bežanje od kuće nije nikakvo rešenje, i potrudi se da takve misli odbaciš jer će činiti da se osećaš samo još gore nego sad. Ono što je rešenje jeste da pokušaš da nađeš neki zajednički jezik sa porodicom – probaj da napraviš neki kompromis, tako da i oni budu manje zabrinuti, a više zadovoljni tobom, a takođe i da ti budeš zadovoljna samom sobom. To možeš da uradiš tako što ćeš npr. prestati da obraćaš pažnju na to šta ti drugi govore koju srednju treba ili ne treba da upišeš, već da sama razmisliš šta bi ti se najviše dopalo i šta bi tebi najviše odgovaralo. Plesom, glumom i ostalim stvarima možeš da se baviš van škole, da npr. kreneš na neke časove plesa, ili na neku sekciju za glumu i slično. Nije pametno da samo odustaneš od školovanja, jer samim tim bi sebi smanjila različite mogućnosti za budućnost. Ako te sad ništa preterano ne zanima, upiši bilo koju školu koja ti deluje ok, a kasnije možeš da razmisliš da upišeš neki fakultet koji bi te zanimao, možda baš nešto vezano za neku od tih oblasti za koje si sada zainteresovana. I važno je da znaš da školovanje i učenje ne isključuje druženje što znači da pored učenja možeš da imaš i prijatelje, samo biraj one koji ti odgovaraju i sa kojima ti je prijatno. Što se tiče pokretanja youtube kanala, naravno da možeš i o tome kasnije da razmisliš, ali to takođe radi u slobodno vreme, a manje da ti to bude prioritet. Pokušaj da sebe motivišeš i da postavljaš sebi male ciljeve na kojima ćeš raditi. Npr. prvi cilj je odabir srednje, pa kasnije u srednjoj jedan po jedan kontrolni, pa npr. postaviš sebi cilj da ćeš se aktivirati van škole u nekoj sekciji ili vannastavnim aktivnostima. Ako stvarno želiš da postaneš malo više aktivna, što si pokazala samim tim što si nam se javila, jako je važno da sama sebe pokrećeš i podstičeš na ispunjavanje tih malih ciljeva, jednog po jednog. Možda je najbolji način da se motivišeš tako što ćeš istovremeno raditi deo toga što roditelji od tebe očekuju (i koje su generalno dobre za tebe ali te malo smaraju), a da se pored toga baviš i drugim stvarima koje ti voliš. Takođe, ok je i da popričaš sa školskim psihologom. Iako ti je to možda malo neprijatno, znaj da je školski psiholog dužan da sve što mu kažeš zadrži između vas i da ne kaže nikom drugom, i takođe može mnogo da ti pomogne i da te posavetuje kako da se organizuješ. Nemoj da odustaješ i želimo ti sreću!

Imaš li pitanje za rubriku “S.O.S.”? Pošalji ga na našu e-mail adresu hej@color.rs (u subject stavi “za S.O.S.”), a mi ćemo se potruditi da ti odgovorimo na sajtu ili u časopisu! Molimo vas samo da postavljate što preciznija pitanja, kako bismo mogli da vam pomognemo.

Autor: Milica Šimonović
Foto: Guliver Thinkstock