Svi mi imamo razne želje, snove i ambicije na svom životnom putu. Taj životni put ili, rekla bih pre, kolosek po kome se krećemo, često je pod maglom ili bez znakova na putu. Želi da nas zbuni, zavara, uspori i, zaista, mnogi odluče da se vrate, mnogi odustanu…

Vratimo se u svoju svakodnevnicu, dosadnu rutinu u kojoj vreme nemilosrdno leti, ne ostavljajući vremena da se osvrnemo iza sebe i zapitamo se: Da li je ovo ono što sam oduvek želeo, da li je ovo ono o čemu sam oduvek sanjao? Mnogi shvataju da su u nekom trenutku svog života prestali da rade i počeli samo da odrađuju, da su prestali da uče, već da samo primenjuju naučeno, a učimo dok smo živi, zar ne?! Kakva ironija!  Čovek je stvorio mašinu, a onda je ta ista mašina zarobila čoveka i čovek radi, tj. odrađuje i više ne živi. Zaboravlja da treba da živi kao da će sutra umreti, a da treba da uči kao da će živeti večno.

I onda shvatimo da smo u nekom momentu zaboravili na svoje želje, planove i ciljeve, da smo prestali da zalivamo seme koje smo posadili, a koje bi sigurno kad-tad proklijalo. Tada shvatimo da svojim delima, a možda čak ni svojim mislima nismo podržali svoje želje, svoje snove i ciljeve!

I možda baš u tom trenutku kada postanemo svesni „izgubljenog“ vremena, umesto da zakoračimo napred, pomislimo “Sada je već kasno, o tome je trebalo ranije da mislim”, i vratimo se dva koraka nazad. Ljudi kao da zaborave da je svet pozornica, a da je život sam dolazak na nju: dođeš, vidiš, odeš… Zastrašujući i poražavajući je broj onih koji odlučuju da ostanu slepi, onih koji dođu i odu, bez da vide, ili koji, pak, kukavički žmure.

Viđajući svakodnevno ljude koji odustaju ili su sasvim odustali, koji ne žude ni za čim, koji ni o čemu ne sanjaju, poželeh da učinim da se svako ko je izdvojio par minuta da pročita ovo moje viđanje tužne stvarnosti, zapita o sebi, da odreaguje, da se probudi, da zakorači napred, ili da ako već dugo korača, da mu ovo bude vetar u leđa, podrška svakoj ambiciji i svakoj želji, svakom trudu, snazi i hrabrosti da ide napred.

Želite i sanjajte u bojama, kao malo dete, intenzivno i jako, ushićeno, a onda pronađite dovoljno hrabrosti da se za svoje snove i izborite! Nije dovoljno samo želeti…i nikada nije kasno za ostvarenje naših želja. Možda prosto moramo umreti nekoliko puta pre nego što zaista počnemo živeti, ali hajde da živimo… jer život je jedan i prekratak je da bismo bili nezadovoljni i neispunjeni!

I ne zaboravite da niste gubitnik ako padnete, već ako nastavite da ležite. Zato na svaki životni pad ne gledajte kao na pad u sunovrat, već na „pad uvis“. „Pad uvis“ – ovo na prvi pogled izgleda besmisleno, baš kao život u nekom momentu svima nama, zvuči čak i nemoguće, a već na drugu loptu može se pretvoriti u moto, u snagu, u želju, u smisao…

Foto: Guliver Thinkstock